1. Tako.

    maj 16, 2012 by Ludi Vrabac

     
    …

     

    Neke priče počinju mnogo pre svoga početka…

    ( Napisano: Ponedeljak ujutru. )

    Devojko, procitah 10-ak. pricica sa bloga i zelim da ti kazem – BRAVO, BRAVO,
    BRAVOOOOOOOOO.

    Bicu eksplicitan, pa kako kod da shvatis – dopadas mi se da ja to ne umem da
    kazem, a mozda i … :) . U svakom slucaju, upadoh k’o Medjed u zamku vestog lovca :) )).

    Da se ne budalasem vise…

    Svako dobro.

    Autor Mister “74 — 16 Maj 2011, 03:57

    ( Napisano godinu dana kasnije: Sreda ujutru. )

    Una ( devojko ),
    Volim Te.
    Nežno.
    Zauvek.

    I uvek
    Dovoljno blizu.

    Neko Tvoj.

    …i kada jednom počnu više se ne završavaju…

    Date: Sat, 12 May 2012 03:18:43 +0000


    Ne znam kuda Verteru.

    Ne znam kako.

    A vreme teče kroz prste, kao kroz peščani sat.

    Gutanje knedli, i kompromisi koji su unizili mene kakva sam htela biti.

    Šta sam ovo postala?

    U šta sam se pretvorila?

    „Rekoh čudnu riječ: pobuna.

    I zaustavih pero nad ravnim retkom u kom je ostala utisnuta jedna nedoumica, prelako izrečena.

    Prvi put sam tako nazvao svoju muku, a nikad ranije nisam o njoj mislio, nisam je zvao tim imenom.

    … Pobuna!

    Je li to samo riječ, ili je misao?

    Ako je misao, onda je moja misao, ili je moja zabluda.

    Ako je zabluda, teško meni;

    ako je istina, teško meni još više.“

    M.Selimović

    Moja muka koja me iz dana u dan,

    svakom misli, svakim snom, svakom nadom,

    svakim porazom koji me pred san zagrli u tuđem ledenom krevetu,

    svakim zalogajem koji zastane za tuđom trpezom,

    svakim poniženjem koje sam sebi dozvolila da bih preživela,

    svakim osmehom pajaca kojim sakrivam ruševinu koja sam postala,

    svakom slutnjom o nekom životu koji smo trebali…a nismo…

    Polako ubija.

     

    Kako god…sada znam.

    Dolazi.

    Ako je zabluda,teško meni.

    Ako je istina, teško meni još više.

    Molim te nemoj nikada da me mrziš.

    Nemoj nikada da me se postidiš.

    Molim te nemoj nikada da se razočaraš u mene.

    your M.

     

    Date: Fri, 11 May 2012 03:17:56 +0000

    Hej Ti, Zemljo Moja.
    Carstvo Moje – Plavo.
    Što te sanjam i na javi.

    Pokrajno najvažnija, najbogatije reke i planine što imaš , more i nebo plavo najlepše,odana vojsko…

    Moja.

    Nikom nikad neću dati da te na silu odvoje,pa ma kakve sankcije bile. Makar vodio najokrutnije ratove zbog kojih mi mogu suditi…I nije mi važno ni ako mi skinu glavu ako budem poražen…

    Znaj:Samo Ti možeš tražiti nezavisnost mirnim putem, a ja ću se povinovati tvojim željama.

    Do poslednjeg daha.

    Neko Tvoj.

    V

    Te.

     

    …jeste li nekada disali nekoga…

     

     

     

     

    …i spržili svetove nepovratno…sazvežđa cela…

     

    P.S.

     

    U ovom životu

    Nikad neće biti ono što je moglo,

    A trebalo je.
    Kako živeti sa tim a ne izgoreti u plamenu?

    Samo sa osmehom Talentovanog Đubreta,

    Put u besmrtnost vodi.

     

    …Tako. Za sve. Što dolazi.

     

    Category Blogograd | Tags: | 16 Comments

  2. Ljubavnici

    februar 26, 2012 by Ludi Vrabac

    …

     

     

    Uspavao sam te duboko ispod grudi

    Al srce blizu je pa te stalno budi

    A kad odu svi i pomisle da drijemam

    Ja oči otvorim da vidim koga nemam…

    …Za ljubavnike nema više lijeka pa zagrljaj gubi svu moć

    A srce uvijek hoće ispočetka

    Moli za jedan dan

    Moli za jednu noć

     

    Category Blogograd | Tags: | 15 Comments

  3. Mera

    februar 22, 2012 by Ludi Vrabac

    …

     

    On je lovio divlje, usamljene ptice.

    Iz razonode.

    A onda je jednog vrapca, umornog od zaletanja u zatvorene prozore stvarnosti, uhvatio za rep žuti, pretvorio ga u srećnog i raspevanog kanarinca.

    I nazvao ga svojim.

     

    …

     

    Ona je bosim stopalima gazila po trnju, noseći u rukama golim, jedan kofer.

    Snova.

    Iz kojeg su se prosipale nevidljive zvezde koje je čitav život nosila sa sobom.

     

    …

     

    Svetlile su u jednoj noći, poput ove.

    Krenuo je za odsjajem u vodi.

    Koračao je po staklu krvavih stopala.

    Nije stao.

    Jedini.

     

    …

     

    Raširila je šatore bele, beduinka, u nepreglednim prostranstvima njegovih misli.

    Uselila se kao da je čitav život tu pripadala.

    Sanjali su visine, šaputali reči koje su se lepile poput meda, a trovale ih gorčinom pelina, za sve živote, prošle i buduće. Zaspali na plimi velikog plavetnila…jutro ih je zateklo osekom koja ih je nasukala na obalu. Bez šanse za opstankom.

    Loše podeljene karte.

    Sa kojima su blefirali.

    Prkoseći.

     

    …

     

    Isekla je srce na srči.

    Stvarnosti.

    Osmehom je ugušio krike hiljadu fanfara, konjanika koji su jurišali u smrt.

    Slavno.

    I priča o herojima koji su se borili u hladu, u trenutku kada su strele zamračile nebo.

    Njihovo nebo.

    I njihovo sunce.

    Kamenu kuću.

    Njeno more…na koje neće.

    Nikada.

     

    …

     

    Šapatom je zakukala.

     

    …

     

    Ovo nije tužna priča.

    Bolnu grimasu je sakrila maska El Pajaca Lično.

    Zavesa pada.

     

    …

     

    U ime svih lasta koje neće odleteti na jug.

    U ime svih vrabaca ludih koji će glave  razbiti, udarajući prkosno u zidove stvarnosti.

    Zbog ljubavi.

    U ime svih malih zeba koje gnezdo neće sviti nikada.

    Albatrosa krilatih, koji se koprcaju na palubi života.

    Jastrebova koji će uginuti zatvoreni u kokošarnicama, sa kokošima.

    Sanjajući visine.

    …

    Zbog zaveta datog.

    Njemu.

    …

     

    Pišem.

    …

     

    Kad prestanem… i nestanem sa ovog mesta.

     

     

    Znaćete da sam se predala.

     

     

     

     

     

     

    Category Blogograd | Tags: | 10 Comments

  4. Skok

    februar 19, 2012 by Ludi Vrabac

     

     

    …

     

     
    Spavati letnji dan do podne.

    Prespavati život, ušuškan u meke i svilene plahte.

    Napojena nektarom i nahranjena medom.

    Zadojena čemerom.

    Male strasti i kaprici nekoga kome se moglo.

    Kvadratni metri uređeni najfinijom španskom keramikom, popločani hrastovim parketom najkvalitetnije izrade.

    Metri i metri najbolje tkanine koja mi je mazila prste, butine i obraze, stopala koja su gazila mekanim vunenim tepisima ručne izrade, samo unikatima. Uvek sveže izpedikirana stopala. Sa crvenim lakom, posebna nijansa. Manicurist of Seville.

    Nekako se najviše slagala sa metalik kavezom kroz koji sam gledala zvezde.

    A onda sam počela da zavijam na njih.

    Prvo , tiho, na tim istim španskim pločicama. Upoznajući njihove fugne od savršena tri milimetra. I bordurom. Koja deli bež od braon, jing i jang. Mali mozaik kraj tuš kabine, zbog koga se ceo jedan zid rušio danima, jer se meni tako htelo.

    U polu mraku. Kraj vode koja teče. Da utrne jecaje.

    Dobro dete. Dobra sestra. Dobra devojka. Dobar drug.

    Plava svila Damaska koja je kao sunce obasjavala živote onih u koje je ulazila, ona koju mrzite, kojoj zavidite, čije etikete merkate krajičkom oka, sabirajući u glavi dok vam se ne zavrti.

    Ona, lako je njoj. Ona, da mi je samo jedan dan u njenoj koži, njoj.

    Bahata. Bezbrazna. Razmažena. Sebična.

    Savršen oklopnik koji štiti devojčicu koja je nekada stajala u redu crvenog krsta, i nosila tuđe odbačene stvari, koja je probdela u čekaonicama bolnica, koja se besomučno borila za život, gledajući svetove koji su se rušili oko nje. Koja je bila gladna i bedna. Savršen robot koji je izabrao da se bori. Da zauvek zaštiti to dete, ne dozvoljavajući nikada nikome da joj dodirne ni pramen kose.

    Zaštititi one koje voliš. Ispuniti njihova očekivanja.

    Velika očekivanja onih koji ti „najbolje misle i koji su te rodili i žive za tebe.“

    Senka.

    Da li možete pripitomiti vuka?

    Ako mu pružite siguran dom, hrane i mesa u izobilju? Koliko mu volja ište?

    Posle koliko vremena on počne da zavija na mesec?

    I da li je zaista jedini put, da pregrize svoje srce, da ne bi povredio one koji ga vole, i koji mu taj dom pružiše? Ima li pravo da se otgne i da otrči za mesecom? I šta ako ga ubiju lovci, i upadne u klopku, i umre sam i napušten od svih? Najveće prokletstvo je kad voliš one koji su te zatočili, a zbog njihove ljubavi kopniš svakim danom kao sneg koji se topi, i nestaje sa ulica. Ostavljajući sivilo na mestu gde je nekada davno bilo…Srce.

    Ono malo duše…koja te peče, koja te budi, koja te boli ružnim snovima i teškim mislima. Koja svakim danom po malo ugine.

    Probuditi se u letnji dan u podne.

    Nakon dugog sna.

    Otići na plažu i leći na udobnu ležalju.

    Posmatraš pučinu mora.

    Bistro i providno, mami te i zove.

    Ugrejan si od sunca, osećaš graške znoja kako ti se slivaju niz kičmu.

    Ustaješ sa ležaljke i prilaziš vodi.

    Neko prstima proveri temperaturu vode.

    Oprezno.

    Jer kad si ugrejan, nije pametno, tek tako, naglo.

    Pa se pokvasiš, uđeš do kolena.

    Osetiš blagu jezu, i premišljaš se da li da uđeš ili da se vratiš na ležaljku.

    Ulaziš mučno i polako, stresaš se svaki put, kvasiš zglobove i vrat.

    Nije pametno naglo.

    Zbog srca.

    A ja imam neku stvarčicu na srcu. Urođenu. Tahikardija. I mišić, neki zalizak na njemu pravi pometnju…đavo će ga znati.

    Trebala bih da pazim. Da budem pametna.

    Kako ulazite u vodu?

    Ustajem sa ležaljke, stopalima dodirujem vreo beton.

    Trenutak jedan, i prilazim ivici.

    A  onda se zaletim i skočim na glavu.

    I ronim na dah dok me pluća ne zabole.

    I tako svaki put.

    Ludo srce je krivo.

    I onaj mesec koji me je zvao iza rešetaka.

    Na koji sam cvilela.

    Pa zavijala.

    Sada urličem.

    I spremam se na skok.

    Direkt na glavu.

     

     

    Category Blogograd | Tags: | 46 Comments

  5. Jutarnji razgovori…

    februar 18, 2012 by Ludi Vrabac

     

     

     

    Hej Ti.

     

    Jesam li ja tebe stvarno zvala pred zoru ili sam samo sanjala? Sedim bunovna u fotelji, skuvala sam kafu, i pokušavam da dokučim, da li je bila java ili san, pokušavam da se prisetim o čemu smo pričali, jer si me čuo u stanju poluprisebnosti i mesečarenja. Zaista ne mogu da verujem da sam te pozvala u to vreme. Ne znam jesi li mi rekao da je još neko bio kod tebe kad sam pozvala, ili sam samo sanjala?

    Kako god bilo, uspeo si da me umiriš, zaspala sam kao dete  i spavala do pre 10 min, navukla bade mantil i skuvala kafu.

    Ludak.

    A i ja sa tobom.

    Stvarno si me razmazio kad mogu da te pozovem u to vreme, da oteraš aveti i ružne snove. Jesmo li išli u svitanje da pijemo kafu u tvom autu, gledajući grad ispod nas kako se budi, na nekoj uzvišici sa koje se pruža lep pogled? Verovatno bih bila toliko luda da bih samo preko pidžame obukla jaknu, a ti, da nisi ludak, rekao bi mi da ne dolazi u obzir, jer niko normalan i razuman ne ide iz kreveta posle ružnih snova, da pije kafu sa pogledom na grad na ulična svetla koja se polako gase, i  sunce koje ga obasjava i budi. A onda bih se vratila u krevet, pre nego što sumorni ljudi počnu da izlaze iz svojih stanova. Njih ne bih želela da sretnem, da se sretnem sa njihovim pogledima. Da uprljaju magiju novog dana.

    Danas idem da se vidim sa nekim ljudima.

    Posle toga će me pokupiti BL, nisam ga videla sigurno pola meseca. Sneg mu je zavejao auto na Bulevaru, pa je zakrčen danima, vozi se taksijem, žali se kako nema lopatu, gunđa na sneg, i na parking koji posle teško nalazi.

    Eh jadni moj Hercegovac, postideli bi ga se preci sa kamena i krša, koji su rukama kopali da se probiju iz snega, muškarčina bez lopate, sa malenom plastičnom metlicom i lopaticom.

    Muškarac koji dozvoli da ga zaveju snegovi, i pretvori ga u skakavca. Da li je to evolucija?

    Ja sam žena, i to čak fizički nežna i krhka žena, ako je i jedna ja sam, a opet imam veću snagu, i inat i snalažljivost od većine današnjih muškarčina. I trebam li tim i takvim muškarcima roditi dete, i biti slabiji pol, da li je priroda zaista namestila da uvek moram biti ona koja je jaka, alfa mužjak i alfa ženka u ovom jednom telu, jednom umu, jednom  biću?

    Jesam li loša što se polako pretvaram u čudovište, u proždiračicu muškaraca, onu koja obuva cokulu pa gazi mala i slabašna, sramna bića? Da li je bahatost osećati potrebu za zaštitom u pravom smislu te reči, nekog ko će me nositi na rukama, i pojiti me iz svoje ruke, jer u suprotnom ja nemam taj luksuz da budem samo žena, ja moram biti ova i ovakva koja sam postala, da bih preživela?

    Sama uzmem lopatu i očistim svoj put, sama štitim svoju porodicu, sama grcam i rintam, zaradim sama za sebe za svoje male kaprice i bahatosti za koje smatram da imam pravo, jer sebe sama mazim i razmazim najboljim. Takođe sama sebe ubijam i kažnjavam najviše.

    I čemu služi današnji muškarac? Bar se kurac danas može ubrati na drvetu. Misliš da psujem?Da ove reči meni ne priliče? E pa kad sama uzmem lopatu, dok se smrzavam za svoje parče hleba, dok pužem kao pseto pred gorima od sebe, nemajući pri tom ni skloništa ni sigurnog konaka, u ovom i ovakvom svetu… razmisli još jednom Verteru.

    Misliš li da volim ovaj odraz, ovaj oklop koji sam navukla da bih opstala? Da me ne peku sve odvratne reči kojima od muke dozvolim da pređu preko mojih usana? Da mi se ne povraća od svega? Kao beli sneg, koji se polako topi da bi ustupio mesto proleću. Postaje siv, prljav, otkrivajući crne ulice. I ne možeš baš ništa, čekajući da donese proleće.

    Nemir.

    Neki nemir mi ušao u utrobu.

    Guši me i truje.

    Ne da mi mira ni spokoja.

    Neki loš predosećaj.

    Kao zaleđena čaša koja pod ledom počinje polako da puca, a opet ostaje čitava. Da je napuniš toplotom pukla bi i raspala se na najsitnije komade.

    Kako me promeniš.

    Kako utičeš na mene samo jednim razgovorom.

    Nežnost na koju nisam navikla, koja mi greje prste na zaleđenoj čaši, ali preti da me rasprsne u hiljade delova. Koja me hrani i poji, kojoj se ne mogu oteti, a koja mi svaki put jedan komad duše nepovratno odnese, da je nikada nema niko drugi.

    Uništićeš me za sve druge muškarce ako nastaviš ovako, znaš li to?

    Pa ću ti doći gola i bosa, i želeću da  me nosiš na rukama, da me zaštitiš od celog sveta, da me hraniš i pojiš iz svoje ruke…i šta ćeš onda sa mnom?

    Moramo da sačuvamo ovo čudovište i savršenog robota.

    Zbog nas oboje.

    Želim ti lep vikend.

    Kockaru.

    Moj.

    Your Lotta.

    Gola i bosa.

     

     

     

     

     

    Category Blogograd | Tags: | 11 Comments

  6. U stvari…

    februar 17, 2012 by Ludi Vrabac

     

     

    „Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,

    Neko ko nije niko,

    Neko ko pali insens,

    Zatim čisti svakodnevnu pozornicu (ali ne veruje u rituale),

    Neko ko udiše vazduh i zatim ga drži u plucima…

    U stvari,

    Ne treba mi niko

    Medutim, treba mi neko ko sriče azbuku…

    Neko neporušen godinama,

    Neko izbrušenog stila,

    Koketno biće sa svilenim maramama,

    Neko odeven u crno a lagodan u svojoj koži,

    Neko ko voli da putuje sam po svetu, u stvari…

    Niko mi ne treba

    Treba mi neko ko voli decu neko ko pravi umetnost, ali za nju – nema uvek vremena…

    Neko ko se budi posle podne i pali džoint,

    Ko roni na dubinu od 1 000 metara i tu ajkuli glanca zube,

    Ali ko ni mrava zgazio ne bi,

    Treba mi neko ko poznaje bolnice,

    Ko pravi stolice,

     Ko tuca anđele,

    Ko sa đavolom tikve sadi,

    U stvari,

    Ne treba mi niko

    Treba mi neko ko je procitao aleksandrijsku biblioteku,

    Spasio je od požara i instalirao u svoj kompjuterski program,

    Neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru, Tunisu, u Aino plemenu u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku u Rimu u Kazablanki …

    Neko od svetle misli i sjajna oka,

    Neko ko počinje pokret u istoriji ili ga završava,

    U stvari,

    Ne treba mi niko

    Treba mi neko nežan kao meko praskozorje,

    Tvrd kao stena Gibraltar,

    Razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,

    Neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum

    Ko me pred zoru sastavlja i rastavlja kao sat,

     Neko ko hoda kao mačka i otvara žute zenice u ponoć,

    Neko ko ne kaže ništa čak ko ne postoji,

    U stvari i zaista,

    Niko mi ne treba

    Treba mi kamikaza uzdignutih krila,

    Neko ko poklanja cvet,

     Ko ne mrzi svet i

     Ko se smeje smrti u lice…

    Neko ko plače usred autobusa…

    Na sredini koncerta, na polovini razgovora i dok seče luk,

    Treba mi neko koga nisam srela,

    Zavela,

    Ponela,

    Omela,

    Obezglavila,

    Navela,

    Zanela,

    Ranila…

    Treba mi neko ko laje na mesec –

    U stvari,

    Ne treba mi niko

    Treba mi neko ko pravi muziku,

    Ko pravi sranja,

    Ko donosi odluke,

    Neko ko kopa u rudniku,

    Ko radi u banci,

    Ko čisti slivnik,

    Spava na kiši, ko glanca kavez u zoološkom vrtu,

    Neko ko guta asid, predaje etiku, pegla veš,

    Razmišlja o sutonu,

    Pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,

    Neko ko je završio sa meditacijom i izašao iz neuroze,

    Neko iz pećine,

    Iz loše porodice,

    Neki prosjak koji voli da se smeje,

    Princ koji krade vazduh iz nozdrve,

    Orgazam iz pete,

    Koji trebi vaške iz kose,

    Knjige iz biblioteke,

     Ko snima film o beskrajnim oblacima i napuklim ogledalima,

    Ikona mudrosti i ludosti, znanja i neznanja,

    U stvari,

     Ne treba mi niko kome mnogo trebam…

    Treba mi neko ko čisti cipele, seče nokte, slaže posude,

     Posmatra planete, voli nauku, ima svoje mišljenje,

    Ne gaji predrasude,

    Ko nema kičmu ali ima auru na mestu gde hoda uspravno…

    U stvari,

    Ne treba mi niko

    Treba mi neko ko razmišlja u bojama,

    Ko oseća prstima i ko sanja budan,

    Treba mi neko vešt,

    A nesiguran poput akrobate,

    Učitelj džiu-džica na električnoj stolici punoj vate,

    Magnetna plazma u bolnici,

    Krvno zrnce u plaštu sena,

    Perverzna princeza na zrnu graška,

    Ulični diler sa dosta praška,

    Pustinjski vetar bez jednog daška,

    U stvari… u stvari,

    Niko mi ne treba… niko baš toliko, toliko toliko…

    kao Ti.“

    (nepoznat autor)

     

    Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...

    Category Blogograd | Tags: | 35 Comments