„Treba mi neko da sa mnom živi u kutiji,
Neko ko nije niko,
Neko ko pali insens,
Zatim čisti svakodnevnu pozornicu (ali ne veruje u rituale),
Neko ko udiše vazduh i zatim ga drži u plucima…
U stvari,
Ne treba mi niko
Medutim, treba mi neko ko sriče azbuku…
Neko neporušen godinama,
Neko izbrušenog stila,
Koketno biće sa svilenim maramama,
Neko odeven u crno a lagodan u svojoj koži,
Neko ko voli da putuje sam po svetu, u stvari…
Niko mi ne treba
Treba mi neko ko voli decu neko ko pravi umetnost, ali za nju – nema uvek vremena…
Neko ko se budi posle podne i pali džoint,
Ko roni na dubinu od 1 000 metara i tu ajkuli glanca zube,
Ali ko ni mrava zgazio ne bi,
Treba mi neko ko poznaje bolnice,
Ko pravi stolice,
Ko tuca anđele,
Ko sa đavolom tikve sadi,
U stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko je procitao aleksandrijsku biblioteku,
Spasio je od požara i instalirao u svoj kompjuterski program,
Neko ko se rodio u Aleksandriji, Madagaskaru, Tunisu, u Aino plemenu u Japanu, u Beogradu u Teheranu u Njujorku u Rimu u Kazablanki …
Neko od svetle misli i sjajna oka,
Neko ko počinje pokret u istoriji ili ga završava,
U stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko nežan kao meko praskozorje,
Tvrd kao stena Gibraltar,
Razuzdan i veseo, težak i glomazan kao ormar,
Neko ko jede slatko od ruže, rahat-lokum
Ko me pred zoru sastavlja i rastavlja kao sat,
Neko ko hoda kao mačka i otvara žute zenice u ponoć,
Neko ko ne kaže ništa čak ko ne postoji,
U stvari i zaista,
Niko mi ne treba
Treba mi kamikaza uzdignutih krila,
Neko ko poklanja cvet,
Ko ne mrzi svet i
Ko se smeje smrti u lice…
Neko ko plače usred autobusa…
Na sredini koncerta, na polovini razgovora i dok seče luk,
Treba mi neko koga nisam srela,
Zavela,
Ponela,
Omela,
Obezglavila,
Navela,
Zanela,
Ranila…
Treba mi neko ko laje na mesec –
U stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko pravi muziku,
Ko pravi sranja,
Ko donosi odluke,
Neko ko kopa u rudniku,
Ko radi u banci,
Ko čisti slivnik,
Spava na kiši, ko glanca kavez u zoološkom vrtu,
Neko ko guta asid, predaje etiku, pegla veš,
Razmišlja o sutonu,
Pronalazi vakcinu protiv SIDE, dosade,
Neko ko je završio sa meditacijom i izašao iz neuroze,
Neko iz pećine,
Iz loše porodice,
Neki prosjak koji voli da se smeje,
Princ koji krade vazduh iz nozdrve,
Orgazam iz pete,
Koji trebi vaške iz kose,
Knjige iz biblioteke,
Ko snima film o beskrajnim oblacima i napuklim ogledalima,
Ikona mudrosti i ludosti, znanja i neznanja,
U stvari,
Ne treba mi niko kome mnogo trebam…
Treba mi neko ko čisti cipele, seče nokte, slaže posude,
Posmatra planete, voli nauku, ima svoje mišljenje,
Ne gaji predrasude,
Ko nema kičmu ali ima auru na mestu gde hoda uspravno…
U stvari,
Ne treba mi niko
Treba mi neko ko razmišlja u bojama,
Ko oseća prstima i ko sanja budan,
Treba mi neko vešt,
A nesiguran poput akrobate,
Učitelj džiu-džica na električnoj stolici punoj vate,
Magnetna plazma u bolnici,
Krvno zrnce u plaštu sena,
Perverzna princeza na zrnu graška,
Ulični diler sa dosta praška,
Pustinjski vetar bez jednog daška,
U stvari… u stvari,
Niko mi ne treba… niko baš toliko, toliko toliko…
kao Ti.“
(nepoznat autor)
Vrabac, mnogo tražiš, ali pri tome i zakeraš
)
AnaM…
Uginuću sama, gola i bosa…nikada neću pristati na kompromis, na bledu i bednu kopiju, na polubiće, na osrednjost…na vinogradarskog puža koji puže u svom bednom životu ostavljajući iza sebe samo sluzav trag.
Lako je pronaći mužjaka…muža,dečka,švalera,don huana…
Jebiga,može mi se.
Ali imam i ono malo duše…zbog kojeg još uvek bauljam u ovom i ovakvom životu, koja mi pulsira u venama, koju nosim u utrobi, koja me ubija, zbog koje skapavam kao pseto birajući uvek trnovit put…ali ako izgubim ikada to malo duše…neće me više biti.
Slomiću se…neću se saviti.
Dobar dan blogogradski svete…dobro vas našla.
Konačno sam stigla kući…među svoje.
Taj nepoznati autor mnogo traži…a ti još više, koliko se ja razumem u matematiku
)
Sanjarenja draga…uvek sam bila loša u matematici.
Ne umem da sabiram i kalkulišem.
Ne množim se sa nulama.
Ne delim se sa interesom.
Umanjujem samu sebe najviše.
Uvek ostajem nepoznata.
Idem samo putem kojim me srce vodi.
Ne umem drugačije…i nikada neću.
Ako treba sagoreću, ali sa osmehom talentovanog đubreta na usnama.
Mimosvijeta.
Vazda.
))
P.S. Divan nam je ovaj naš Blogograd…sve draga i mila lica.
Divno!
Pozdrav
Ludi vrapče, Blogograd je okupio blogerski cvet i to mu je i priznanje i odgovornost
Lepo mi u novom domu.
Uz ovakav komšiluk.
Zaštićenih nervnih završetaka od kompleksaša sa manijom gonjena, pacijenata kojima komentare ostavljaju zamišljeni prijatelji, gluposti koje bole, negativnosti.
Useljavam se polako.
Dovlačim svoj nameštaj.
Smeškam se zaverenički u tastaturu kad ulazim u novi dom.
Čestitam tebi i Adminu na divnom projektu, na ovoj magiji, na celom ovom čudu koje okuplja meni drage ljude, koje volim da čitam, da diskutujem sa njima, da rastem i menjam se.
Konačno došla kući.
Među sebi slične.
Bio je dug i bolan put kući, ludi vrapče, ali je bilo krajnje vreme da stignem, umorna od svega što si lepo opisala. Sada nastupa opuštena kreativnost. Imaš dva slikopisa već, ljubiteljice istih
))
Polako spuštam kofere…i dolazim na sladoled u komšiluk
Dve švarcvald, dve čokolada, ludi vrapče?
Gde si dodjoška?
Ja mislim da si ti od nekakvog čelika, a ti?
„Gospodaru, njihovih strela je toliko da zamrače sunce na nebu kada ih ispale.
- Pa to je odlično, borićemo se u hladu!“
Ne, Pukovniče…od krvi i mesa.
Ali naučena da se borim i kad strele zamrače nebo.
Znam kakva si, zato te i volim, mislim onako, čovečanski!
Nismo mi krivi što smo nenormalni
Ja da jesam to znam, a ti da nisi, to ne znam…:)
Jedino što znam…je da ništa ne znam.
Da li je ovo prvi post ovde?
Da li se već znamo, pa te nisam prepoznala?
Praštaj, ako je tako.
Radujem se što si tu i što imam priliku da pročitam dobar tekst.
Hvala za deljenje sa nama:)
Neno, prvi post ovde.
Učim da koračam…pravim prve korake.
Pozdrav, hvala na dobrodošlici.
Dileme ćete obe razjasniti sutra na sladoledu
)
Jedva čekam sutrašnji sladoled
Divno, divno, bezumno, samo srcem, samo ognjem, do kraja, bez razmišljanja, srljanje u propast, sve ili ništa… Ovo prvi put čitam ostavilo me bez daha, bez pametnih reči. Ovo je skok u prazno, skok u ekstazu. Ko promaši, nagrabusio je…. O, vrapče moj, hoću li dočekati da te „ona“ strela pogodi, da sokola sretneš oči u oči, sokola da pokoriš, da ti iz ruke „kljuca“ seme neizmernih, a tek otkrivenih radosti. Sve ili ništa, do kraja!
Roksi…Pukovnik ili pokojnik.
Do poslednjeg daha mon ami…
PA ti trazis…svakoga i nikoga!
Preko pola opisa lici na mene,ali sam zauzet ovih dana…jbg
Pozdrav malenom Vrapcu!
U stvari…ne tražim nikoga.A ipak…
Pozdrav Stepski, tebi i tvojoj vučjoj porodici
Uvek tražimo nešto što nemamo. Ljudska priroda, izgleda…I uvek tražimo više. Takva sam i ja. Znam da ne valja, ali bolje i to nego da budem okovana lažnim moralom i strahom od samoće.
Pozdravljam najlepšu mesečinu koju su moje oči videle.
Never,never,never give up!
skupo prodajem svoju kožu
bagatela
i ne dam ti ni jedan pogled
makar me koštalo moje kože
dobro došla…
Bagatela je uvek najskuplje.
Onaj ko me ramenom okrzne,
i ne okrene se… najbolje prođe,
i vreme je bilo Vrabac kući da dođe.
Dobru noć čika Adminu želim,
nadrljali ste kad se ja skroz ovde preselim
Poslednji kofer evo dovlačim polako,
hitrim korakom koračam vam lako,
i neću ni pedalj tvoje kože…šta ćeš, eto, tako mi se može.
Trazis samo malo duse…
Toliko skromno, a toliko nedostizno.
Dobrodosla duso mila
Bolje vas nasla, mila moja Casper.
Nebo je granica,
Kada ti neko bas toliko, toliko treba, onda je to ljubav !
Ljubav, je li Ljubav…što prosjak ostadoh u kraljevstvu budala?
Hej Nesanice, drago mi je da i tebe vidim ovde.
Dobro veče
Da, stvarno ti treba taj neko.