Jutarnji razgovori…

Hej Ti.

Jesam li ja tebe stvarno zvala pred zoru ili sam samo sanjala? Sedim bunovna u fotelji, skuvala sam kafu, i pokušavam da dokučim, da li je bila java ili san, pokušavam da se prisetim o čemu smo pričali, jer si me čuo u stanju poluprisebnosti i mesečarenja. Zaista ne mogu da verujem da sam te pozvala u to vreme. Ne znam jesi li mi rekao da je još neko bio kod tebe kad sam pozvala, ili sam samo sanjala?

Kako god bilo, uspeo si da me umiriš, zaspala sam kao dete  i spavala do pre 10 min, navukla bade mantil i skuvala kafu.

Ludak.

A i ja sa tobom.

Stvarno si me razmazio kad mogu da te pozovem u to vreme, da oteraš aveti i ružne snove. Jesmo li išli u svitanje da pijemo kafu u tvom autu, gledajući grad ispod nas kako se budi, na nekoj uzvišici sa koje se pruža lep pogled? Verovatno bih bila toliko luda da bih samo preko pidžame obukla jaknu, a ti, da nisi ludak, rekao bi mi da ne dolazi u obzir, jer niko normalan i razuman ne ide iz kreveta posle ružnih snova, da pije kafu sa pogledom na grad na ulična svetla koja se polako gase, i  sunce koje ga obasjava i budi. A onda bih se vratila u krevet, pre nego što sumorni ljudi počnu da izlaze iz svojih stanova. Njih ne bih želela da sretnem, da se sretnem sa njihovim pogledima. Da uprljaju magiju novog dana.

Danas idem da se vidim sa nekim ljudima.

Posle toga će me pokupiti BL, nisam ga videla sigurno pola meseca. Sneg mu je zavejao auto na Bulevaru, pa je zakrčen danima, vozi se taksijem, žali se kako nema lopatu, gunđa na sneg, i na parking koji posle teško nalazi.

Eh jadni moj Hercegovac, postideli bi ga se preci sa kamena i krša, koji su rukama kopali da se probiju iz snega, muškarčina bez lopate, sa malenom plastičnom metlicom i lopaticom.

Muškarac koji dozvoli da ga zaveju snegovi, i pretvori ga u skakavca. Da li je to evolucija?

Ja sam žena, i to čak fizički nežna i krhka žena, ako je i jedna ja sam, a opet imam veću snagu, i inat i snalažljivost od većine današnjih muškarčina. I trebam li tim i takvim muškarcima roditi dete, i biti slabiji pol, da li je priroda zaista namestila da uvek moram biti ona koja je jaka, alfa mužjak i alfa ženka u ovom jednom telu, jednom umu, jednom  biću?

Jesam li loša što se polako pretvaram u čudovište, u proždiračicu muškaraca, onu koja obuva cokulu pa gazi mala i slabašna, sramna bića? Da li je bahatost osećati potrebu za zaštitom u pravom smislu te reči, nekog ko će me nositi na rukama, i pojiti me iz svoje ruke, jer u suprotnom ja nemam taj luksuz da budem samo žena, ja moram biti ova i ovakva koja sam postala, da bih preživela?

Sama uzmem lopatu i očistim svoj put, sama štitim svoju porodicu, sama grcam i rintam, zaradim sama za sebe za svoje male kaprice i bahatosti za koje smatram da imam pravo, jer sebe sama mazim i razmazim najboljim. Takođe sama sebe ubijam i kažnjavam najviše.

I čemu služi današnji muškarac? Bar se kurac danas može ubrati na drvetu. Misliš da psujem?Da ove reči meni ne priliče? E pa kad sama uzmem lopatu, dok se smrzavam za svoje parče hleba, dok pužem kao pseto pred gorima od sebe, nemajući pri tom ni skloništa ni sigurnog konaka, u ovom i ovakvom svetu… razmisli još jednom Verteru.

Misliš li da volim ovaj odraz, ovaj oklop koji sam navukla da bih opstala? Da me ne peku sve odvratne reči kojima od muke dozvolim da pređu preko mojih usana? Da mi se ne povraća od svega? Kao beli sneg, koji se polako topi da bi ustupio mesto proleću. Postaje siv, prljav, otkrivajući crne ulice. I ne možeš baš ništa, čekajući da donese proleće.

Nemir.

Neki nemir mi ušao u utrobu.

Guši me i truje.

Ne da mi mira ni spokoja.

Neki loš predosećaj.

Kao zaleđena čaša koja pod ledom počinje polako da puca, a opet ostaje čitava. Da je napuniš toplotom pukla bi i raspala se na najsitnije komade.

Kako me promeniš.

Kako utičeš na mene samo jednim razgovorom.

Nežnost na koju nisam navikla, koja mi greje prste na zaleđenoj čaši, ali preti da me rasprsne u hiljade delova. Koja me hrani i poji, kojoj se ne mogu oteti, a koja mi svaki put jedan komad duše nepovratno odnese, da je nikada nema niko drugi.

Uništićeš me za sve druge muškarce ako nastaviš ovako, znaš li to?

Pa ću ti doći gola i bosa, i želeću da  me nosiš na rukama, da me zaštitiš od celog sveta, da me hraniš i pojiš iz svoje ruke…i šta ćeš onda sa mnom?

Moramo da sačuvamo ovo čudovište i savršenog robota.

Zbog nas oboje.

Želim ti lep vikend.

Kockaru.

Moj.

Your Lotta.

Gola i bosa.